Ostati kod kuće, ali u koji autobus se ukrcati?

Ostati kod kuće. Dobro. Možemo mi to. Nije jednostavno kada ti je uskraćena sloboda kretanja, toplota blizine i ljudskog dodira. Ali, imamo makar reči. I one mogu da budu tople.

Ostati kod kuće. Kome je lakše? Da li onima koji su sami ili onima koji su sa svojim porodicama? Najlakše je onima koji su prihvatili situaciju u kojoj se nalaze. Bilo da su sami ili u društvu nekoga.

Ostati kod kuće. Možda neće potrajati dugo. Par nedelja najviše. Izguraćemo. Hm… Nije dobro bazirati svoju sreću na pretpostavkama. Dobro. Onda, do kada će ovo da traje? Možda bismo lakše i prihvatili ovu situaciju, kada bismo makar imali neki konkretan datum završetka, nešto čemu bismo mogli da se radujemo i željno iščekujemo. Ali, nema odgovora na to pitanje. Neizvestnost nam je jedina sigurnost.

Ostati kod kuće. Uvek se od nas tražilo da nešto radimo da bismo doprineli društvu. Da smo stalno zaposleni, da jurcamo tamo vamo, da stvaramo porodice i gradimo uspešne karijere. Da jednom rukom vozimo avion, a drugom da se borimo sa medvedom. Da bismo se osećali da vredimo i da pripadamo društvu. A, sada odjednom ne bi trebalo ništa da radimo, dovoljno je da sedimo kod kuće da bismo doprineli društvu. Pa, odlučite se već jednom kakvi bi trebalo da budemo da bismo odgovarali društvu? Da ste nam ranije rekli da je dovoljno samo to što smo živi da bismo bili srećni, poštedeli biste nas mnogih poteškoća u životu.

Ostati kod kuće. Sada kada manje radimo i manje se krećemo, jedino nam preostaje da više razmišljamo. Možda o raznim teorijama da li je u pozadini svega ovoga nešto drugo? Ne, preveliko razmišljanje nikad nikome nije donelo dobro.

Ostati kod kuće. Ostati kod kuće. Ostati kod kuće.

Ove tri reči kao da imaju neki hipnotišući efekat. Da nas uspavaju, odvedu u najdublje delove naše ličnosti gde se skrivaju svi naši strahovi. A, kad se strahovi probude…

Dobra vest je da imamo više izbora kako da se postavimo u ovoj situaciji. A, loša vest je da nas neće svaki od tih izbora odvesti tamo gde želimo. A, svi želimo da se osećamo dobro.  

Tri autobusa čekaju na putnike da se ukrcaju. Svaki od njih predstavlja po jedan tipičan pristup u ovakvoj situaciji (naravno da postoje i varijacije, nikad nije sve crno ili belo).

Napomena putnicima: karte se ne moraju unapred rezervisati i moguća je zamena karata za neki drugi autobus.

Autobus Panika

Ovo je autobus na duge relacije. Putuje se više od 20 sati. Autobus se kreće velikom brzinom, ne bi li što pre stigao na željenu destinaciju. Putnici se nervozno guraju i svađaju ko će da sedne na koje mesto. Sapliću se o gomilu toalet papira i kesa sa hranom, koji su ostavljeni na prolazu između sedišta, jer nije više bilo mesta u gepeku autobusa. A, ni na krovu. Većina i u svom krilu drži pune kese namirnica. Na TV-u se puštaju razne vesti o situaciji kod nas i u svetu. Sve je u nekim brojkama, dramatično i ekskluzivno! Putnici na svojim telefonima proveravaju nove vesti na svakih 5 minuta i prepričavaju šta su pročitali. A onda to stavljaju na fejs, ili zovu ljude da budu prvi koji su raširili vest. Neki su ćutljivi, a neki viču. Mnogi putnici ne mogu da spavaju. Vozač pravi nekoliko pauza za vreme putovanja, koje putnici koriste kako bi dopunili svoje zalihe namirnica. Svi su zabrinuti gde će ih autobus odvesti, jer je došlo do zatvaranja nekih puteva, pa autobus ne može da stigne na prvobitnu destinaciju.

Nadam se da se niste ukrcali u ovaj autobus i da je on krenuo bez vas. Ali, ako i jeste ušli u njega, uvek imate izbor da izađete na nekoj od sledećih stanica. Jer, ovaj autobus vas nikako neće odvesti tamo gde želite. Odvešće vas upravo u suprotnom smeru. A, ako vas nekim čudom i odvede tamo gde želite, put do tamo će vam biti pravi pakao.

Autobus Beg od realnosti

Ovaj autobus putuje samo noću. Kreće u večernjim satima, a stiže u jutarnjim. Sve deluje mirno. Iako je autobus pun, nema gužve, jer svi putnici sede na svojim mestima. Čak je i vozač pomalo pospan, pa ga neki putnici održavaju budnim postavljajući mu razna pitanja. Na TV-u je pušten film Klik, komedija sa Adamom Sendlerom.  Neko gleda film, neko sluša muziku na slušalicama, neko spava. Većina putnika gricka nešto dok su u tom polusedećem, poluležećem položaju. Vozač pravi tri pauze tokom puta, ali većina putnika spava ili ostaje u autobusu tokom tih pauza. Svi znaju da će ujutru stići do željene destinacije, pa gledaju kako da im vreme provedeno na putu do tamo najbrže prođe.

Ako ste ušli u ovaj autobus, onda se nadam da ste pogledali film koji se prikazivao na TV-u dok ste se vozili. Glavni lik filma koristi daljinski upravljač za TV da bi premotao neke situacije iz svog života koje mu ne odgovaraju. Da bi na kraju života shvatio da je premotao i propustio većinu svog života.

Koliko god delovalo primamljivo, ni ovaj autobus vas neće odvesti tamo gde želite. Možda ćete se trenutno osećati bolje, jer ste prespavali sve loše što se događalo (ali i dobro), ali nećete se osećati bolje na duže staze. Jer, ono od čega bežite, to vas na kraju stigne.

Autobus Prihvatanje situacije

Ovaj autobus putuje na kratke relacije. Do 4 sata vožnje tokom dana. U autobusu se oseća neka živa i pozitivna energija. TV je isključen. Putnici žele da iskoriste vreme najbolje što mogu. Razgovaraju međusobno i druže se. Neki pevaju, neki pričaju o izazovima sa kojima se susreću i o mogućim načinima za njihovo rešavanje. Neki gledaju kroz prozor i uživaju u prizorima koji ih okružuju. Neki čitaju knjige. Neki zovu svoje porodice i prijatelje. Većina putnika se informiše o situaciji na netu, ali ne provode mnogo vremena čitajući razne vesti. Vozač pravi jednu pauzu tokom puta i svi putnici izlaze da se prošetaju.

Ako ste uspeli da pronađete mesto u ovom autobusu, onda ste na pravom putu da odete tamo gde želite. Jer, prihvatanje situacije u kojoj se nalazite pre svega donosi mir. To ne znači da ste odustali, nego da želite da usmerite svoju energiju na ono što možete da promenite i da iskoristite situaciju u kojoj se nalazite najbolje što možete.

Viktor Frankl, austrijski psihijatar, koji je proveo tri godine u koncentracionim logorima za vreme Drugog svetskog rata, napisao je u svojoj knjizi „Čovekova potraga za smislom“:

„…da se čoveku može oduzeti sve osim jednoga: bazične ljudske slobode da u svim okolnostima izabere svoje držanje, da prihvati svoj sopstveni put.“

Ako nam je oduzeta sloboda kretanja, ne znači da nam je oduzeta sloboda izbora kako ćemo se postaviti u ovoj situaciji. Normalno je biti uplašen ili tužan ili ljut. Većina nas je prošla neku, ako ne i sve te faze. Ali, ako je Viktor Frankl mogao da prihvati situaciju u kojoj se nalazio u logoru, sa svim užasima koje je logor nosio, valjda i mi možemo da izaberemo pozitivniji način gledanja na ovu situaciju iz udobnosti naših domova.

Kad već imate mogućnost da birate u koji autobus ćete da se ukrcate, birajte danas. Jer, sutra nećete moći da kažete da niste imali izbora.

U koji autobus ste se ukrcali?

P. S. Tokom pisanja ovog posta nije povređen nijedan medved.