Đorđe Balašević. Prave vrednosti „u inat svima“

„Tajne su tu zato da ih neko nasluti,
postoji reč koja vredi tek kad se odćuti.
Bogu je kanuo čaj, svud je prsnuo sjaj
jedan platan će ostati zlatan.“
(„Miholjsko leto“)

Poslednjih nekoliko decenija pričamo kako su se izgubile prave vrednosti. Da je sve postalo „parada pijanstva i kiča“, da nema više kvaliteta, da se sve vrti oko novca, rijalitija, selfija, lajkova,… i besmislenih vesti u novinama, kao što je: Ta i ta je išla ulicom, a kuda je krenula će vas ZAPREPASTITI… Krenula je u prodavnicu.

Izgledalo je kao da pravih vrednosti više nema i da još samo šačica ljudi neguje i ceni te izumrle zanate. A, onda nas je, jednog sasvim običnog februarskog dana, veliki čovek okupio na jednom mestu i ponovo učinio da se osećamo živim. Ovog puta ne njegovim pesmama. Geografski udaljeni i rasuti od Slovenije do Makedonije i svuda po svetu, ali zajedno u ljubavi prema onome što je predstavljao za nas.

Poezija i muzika

„Samo je vetar sretan,
vrti se k’o baletan
u svojoj sivoj pelerini.
Dok moje misli traže,
kako se ono po naški kaže
ta teška strana reč – izvini.“
(„Posvađana pesma“)

Umeo je sa poezijom da pogodi baš tamo gde bi trebalo (ili ne bi trebalo). Pravo u centar. Svaka emocija je dobila svoje mesto u njegovim tekstovima. Jedino ravnodušnost nije imala tu sreću.

Za nekoliko decenija, koliko je stvarao, nije izostavio skoro nijedan muzički pravac, nijedan tempo, nijedno raspoloženje, emociju, instrument. Od klavira, preko violine, akustične gitare, saksofona, pa sve do tambure, dao je šansu svakom instrumentu da dođe do izražaja i da se pokaže u najlepšem svetlu, a nas da poveže sa najtananijim osećanjima. Kad violina zaigra valcer u pesmi „Miholjsko leto“, gitara zapleše latino ritam u „Ole-Lole“, a klavir nagovesti neminovnost života bez ljubavi u „Lepa protina kći“.

Poezija, koja je potpuno iščezla iz svakodnevnog života i ostala da veštački živi još jedino u čitankama, dobila je novu dimenziju sa njegovim pesmama. Kada je spojio poeziju sa melodijom, omogućio je da se poezija lakše usvaja i prenosi, i da je zavole i nove generacije.

Kako se samo igrao sa rečima i notama, stvarajući čaroban ples poezije i melodije. Oslikavajući predele iz svog života, ali i iz života svih nas. Ni sami nismo bili svesni koliko nam se njegova poezija uvukla u živote, „za sva vremena skrila se tu negde duboko u nama“.

Ljubav, porodica i empatija

“O, da mi je da se još samo jednom zaljubim,
opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, nijednu drugu.”
(„Provincijalka”)

Šta bi bilo da ona nije „došla iz provincije“? Da li bi „sve imalo smisao“? I, da li bismo i mi imali sve ove pesme, koje je napisao, da nije bilo Olivere Balašević i njihove dece? Jer, koliko god da je imao izazova i poteškoća u životu, porodica mu je bila utočište i znao je da „tu će tvrđavicu malo teže srušiti“.

Ljubav koju je osećao je zarazno širio svuda oko sebe i nisu mu prilazili samo oni koji su se plašili da ih ne zarazi tom bolešću. Širio je ljubav među nama, koji smo hteli da je primimo, jer je video da je umesto empatije, počeo da „caruje virus apatije“. Pesmom je pomerao granice, brisao razlike u nacionalnostima i gradio puteve ljubavi. One kvalitetne puteve, što ne propadnu za godinu dana, nego traju decenijama.

Sloboda i hrabrost

„Možda i nisam neki biser,
ali sam barem svoj režiser.“
(„Slow Motion“)

Većina ljudi bi volela da je slobodna, ali da ne mora da snosi odgovornost za posledice svojih izbora, posebno u slučaju negativnih posledica. Đorđe Balašević je znao šta sloboda izbora znači i opet se odlučio da krene tim putem. Da bude sasvim svoj. Neponovljiv. Prirodan. Autentičan. Sa stavom. Pravi vođa. Autoritet zasnovan na znanju, poštovanju, moralnim vrlinama i pravim vrednostima.

„Igram bez dublera, sve sam,
što nije praktično, to znam“.
(„Slow Motion“)

Sloboda i hrabrost ne idu jedna bez druge. Malo je ljudi koji su sposobni da jasno i glasno kažu ono što misle i ono u šta veruju. Malo je onih koji imaju hrabrosti da budu svoji. A, on je to umeo. I, onda kada je to bilo najteže, skoro i nemoguće, bio je naš glas razuma, nade, ljubavi, mira i slobode. Jer, bez slobode kretanja, govora, slobode da bude svoj, šta je čovek?

Mudrost

„Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio,
taj nije ništa uradio.
I shvatiće, kad-tad,
da ne zna šta je hlad.“
(„Jednom su sadili lipu“)

Dok slušam njegove pesme, „al’ polako, da mi ne bi koja reč promakla“, osećam da sam nešto naučila. Da sam pametnija za jednu novu reč, novu misao i neki smisao. I, što ih više slušam, one dobijaju sve veću vrednost i otkrivam uvek neke nove momente u njima. A, i u sebi. Kako je on sazrevao i menjao se sa životnim okolnostima, tako su se i njegove pesme menjale. A, i mi sa njima. On nije bio muzičar i zabavljač, on je bio mudrac, koji je prenosio znanje i učio nas da upoznamo sebe i druge, kao što je on poznavao sebe i ljude.

Smeh

„Podigni prstić,
nacrtaj smajlija
na svaki turobni lik.
To je tvoj krstić,
tvoja amajlija,
koja te izbavlja od svih.“
(„Osmeh se vratio u grad“)

Smeh je lekovit. To svi znamo. Ali, opet, ne delimo ga dovoljno. Možda zato što ga ni mi nemamo više u tolikoj količini kao nekada. A, ono što nemamo, ne možemo ni drugima da dajemo. Đorđe Balašević je imao tu detinju radost u sebi, koju je delio sa svima. Umeo je dobro da nasmeje ljude. Da je živeo samo od karijere stand-up komičara, pa ne bih brinula za njega. Ali, on je bio mnogo više od toga. Širio je optimizam onda kada je bio najpotrebniji. Kada je bilo teško biti optimista, smejati se, radovati se i nadati se. Da je samo to uradio u životu, zasmejavao nas, pa bi bilo dovoljno.

Kreativnost

„Umesto molitve rekla si „O tom ću misliti sutra”
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O’Hara, tvoj preslikan lik.
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik.”
(„Jaroslava”)

Đorđe Balašević je imao mnogo talenata i kreativnosti u sebi. Njegovi novogodišnji koncerti u Sava Centru su bili prava čarolija. I, ja sam bila deo nekih od njih.

Sećam se da je bilo prilično hladno te jedne jeseni pre dvadeset godina, kada sam čekala nekoliko sati u redu ispred Sava Centra da bih kupila kartu. Ali, znala sam da me čeka zaslužena nagrada za promrzle prste.

Nijedan koncert na kojem sam bila ne mogu da uporedim sa njegovim koncertom. U jednom trenutku bih se smejala do suza na jednu od fora iz njegovog života, dok bih u drugom trenutku pokušavala da se suzdržim od suza, jer „jedan d-moll me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali“. A, zatim bi nam popravio raspoloženje brzim ritmom pesme „Devojka sa čardaš nogama“. I, tako sve u krug. Četiri sata nabijeno emocijama. Niko nije mogao da izađe ravnodušan sa njegovog koncerta. Umeo je da probudi osećanja u čoveku. Bilo da je radost, smeh, ljubav, tuga, ljutnja, svako se osećao živim dok je bio deo njegovog čarobnog sveta.

Prave vrednosti još uvek postoje. Samo mi, koji ih cenimo, mnogo ćutimo, pa i ne znamo koliko nas ima. Utihnuli smo, jer smo imali nekog ko će da govori u naše ime sve ove godine. Osećali smo se sigurnije dok je jedan hrabar glas slobode i ljubavi stajao ispred svih nas. A, mi smo se krili iza njega. Jer, nisu krivi oni što nam serviraju loše predstave, „krivi smo mi, što smo ih pustili“.

Ne znam za vas, ali ja ne želim da pričam o lošim predstavama, sa još lošijim glumcima. Ja želim da pričam o Đorđu Balaševiću. O njegovoj ljudskosti, koja je vanvremenska. O njegovoj divnoj duši, koja je mnoge od nas dotakla. O svim pravim vrednostima, koje je živeo i za koje se zalagao. Jer…

„Džaba bilo konja vranih,
po livadi razigranih,
Džaba bilo sata i salaša.“
(„Priča o Vasi Ladačkom“)

O čemu ćete vi pričati danas i sutra?

Napomena: sve što je stavljeno pod znake navoda u naslovu, tekstu i na crtežima su delovi iz pesama Đorđa Balaševića.